Реактор на цртаћој табли: Србија, EDF и нуклеарни пут који почиње студијама

Национални нуклеарни програми ретко почињу бетоном; почињу гомилама студија. Србија пролази управо то нулто поглавље — и то брзином која одудара од деценија табуа.

Од мораторијума до мандата. Забрана усвојена после Чернобиља заледила је сваку српску нуклеарну расправу од 1989. наовамо. Њено укидање отворило је пут, а влада је изабрала класичну руту: студије изводљивости са референтним партнером. Изабрани — EDF, оператор највећег европског нуклеарног парка. Прелиминарна студија је испоручена; четири додатне анализе прве фазе — од процене локација до регулаторног оквира — добиле су зелено светло у јулу.

Партнерство са два потписа. Споразум од 30. јула везује Србију не само за EDF, него и за Француску развојну агенцију — знак да Париз досије третира као државни пројекат, са потенцијалним финансирањем у пакету. За Београд, формула смањује класични ризик малих нуклеарних земаља: зависност од једног продавца без сувереног ослонца иза њега.

Преузети календар. Све студије потребне за одлуку — до половине 2027. Потпуна припрема програма — до 2032. Почетак изградње — пре 2035, рок који је министарка енергетике формулисала као императив, не као опцију. У међувремену, кинеска понуда модуларних реактора, изнета у мају на председничком нивоу, остаје на столу као алтернатива и као преговарачка полуга.

Зашто Србија жури. Одговор је у билансу: две трећине угља под притиском ЦБАМ-а, растући увоз, а једина базна енергија без емисија која се може градити у великом обиму остаје атом. Данашње студије не гарантују сутрашњи реактор — али би њихово одсуство гарантовало „никад”.

Нуклеарни досијеи региона у току вести.