100 евра дању, 500 увече: велепродајна рендгенска слика српске зиме

Просечна цена тржишта говори мало; облик дана говори све. А српски енергетски дан је, уочи ове зиме, добио облик какав регион није видео у оволикој амплитуди.

Два тржишта истог дана. Између изласка и заласка сунца, мегават-час се продаје по 100–120 евра: регионално сунце у ширењу, пре свега мађарско и румунско, држи подне под контролом. После 18 часова, међутим, када сунце изађе из биланса а домаћинства се врате кући, исте берзе показују 400–500 евра — однос један према четири који вече претвара у златни сат сваког флексибилног произвођача.

Зашто се равнотежа сломила. Три узрока се преклапају, сва документована од регионалних оператора: продужена суша смањила је производњу хидроелектрана у целом балканском басену — управо ресурса који је историјски покривао вечерњи врх; реактор у Чернаводи стоји у продуженом ремонту, вадећи базну енергију из румунског тржишта; а мађарски Пакш ради на скоро 2.000 MW, знак да Будимпешта троши своју резерву за маневар.

Позиција Србије. Српски систем улази у зиму са урађеним домаћим задацима — мрежне поправке завршене, угаљ из Костолца и Колубаре у погону, али Ђердап зависи од ћудљивог Дунава. У вечерњим врховима земља остаје купац — и сваки евро из распона дан–вече прелива се у трошак увоза.

Шта би променило игру. Управо пројекти који су сада на цртаћој табли: пумпање у Бистрици, које би куповало јефтино подне и продавало скупо вече, и батерије о којима се разговара са Масдаром. Тржиште им је већ написало студију изводљивости — у бројкама сваке вечери.

Цене региона на посвећеној страници.