100.000 радних места у европском ветру — и шта од њих Србија може ухватити

Енергетска транзиција обично се броји у мегаватима; живи се, међутим, у радним местима. Процена европске ветроиндустрије — 100.000 нових позиција до 2030 — сели расправу тачно на терен где Балкан има шта да каже.

Бројка и њена механика. Талас инсталација планиран за остатак деценије — на копну и нарочито на мору — тражи руке и умове дуж целог ланца: производњу компоненти, тешку логистику, монтажу, погон и одржавање на 25 година. Платформа за регрутацију покренута сада одговара већ измереној стварности: око 15% нових запослених сектора долази преквалификацијом из других индустрија — од нафте и гаса до бродоградње.

Где улази Србија. Земља нема обалу за offshore, али има оно што индустрија тражи: металуршку и машинску традицију, техничку радну снагу по конкурентним трошковима, логистичку позицију на Дунаву. Стубови, прирубнице, електрокомпоненте — управо сегменти које европски добављачи измештају под притиском трошкова — индустријска су прилика коју суседи већ агресивно користе.

Локални ефекат повлачења. Сваки парк изграђен код куће — од ЕПС-овог Костолца до пројеката алијансе Финтел–Виндеј — обучава управо људе за којима ће европско тржиште лицитирати: техничаре турбина, специјализоване дизаличаре, инжењере прикључења. Локално искуство постаје извозна карта услуга, како су већ доказале пољске и хрватске фирме за одржавање.

Прозор који не чека. Ланци снабдевања слажу се сада, под двоструким притиском европског индустријског преоружавања и азијске конкуренције. Земље које у њих уђу у ове две-три године улазе на деценије; оне које чекају купиће све готово — укључујући услуге сопствених исељеника.

Ветроиндустрија у току вести.