30. септембар: дан када истиче уговор о гасу — и мир Србије

Мало које европске земље још везују своју зиму за један уговор са Гаспромом. Србија то чини — старим стратешким избором и географијом гасовода — а рок 30. септембра претворио је уговорну рутину у националну тему.

Шта тачно истиче. Текући аранжман снабдевања — продужаван у узастопним корацима последњих година — завршава се крајем месеца. Преговори о продужењу воде се на политичком нивоу: недавни разговори председника две земље поставили су оквир, а директор Србијагаса Душан Бајатовић најавио је продужење уз задржавање цена за становништво — обећање које комерцијални ризик пребацује у биланс државне компаније.

Сигурносна мрежа, у бројкама. Банатски Двор стоји на око 450 милиона кубних метара — скоро пун капацитет банатског складишта, у власништву Гаспрома са 51% и српске стране са 49%. Њима се додаје приближно 500 милиона кубика ускладиштених у Мађарској, полиса осигурања плаћена управо за сценарио у којем се преговори одуже. Заједно: скоро милијарда кубних метара, дакле цела зима потрошње домаћинстава.

Контекст који компликује. Исти 30. септембар затвара и америчку лиценцу за НИС — нафтну компанију под контролом Гаспромњефта — чинећи од последњег дана месеца двоструки испит: гас и нафта истовремено, са Вашингтоном и Москвом за истим столом за којим Београд брани своје рачуне.

Исправно читање. Без обзира на потпис, физика зиме је обезбеђена из складишта. Оно што се сада одлучује је нешто друго: цена, трајање и — пре свега — колико наредне енергетске деценије Србије остаје везано за једног снабдевача. Диверзификација, од интерконекције са Бугарском до пројектоване са Румунијом, напредује управо зато да следећи рок више не буде вест.

Тржишта гаса у току вести.